U januaru 1989. istočnonemački lider Erih Honeker tvrdio je da će Berlinski zid, koji je teritorijalno, politički, vojno i ideološki delio Evropu na dva dela, ostati „do god to bude potrebno, pa i još pedeset ili sto godina”. Bilo je to prkosno reagovanje na zahtev šefova diplomatije SAD i SR Nemačke, Šulca i Genšera, da Nemačka Demokratska Republika sruši „nehumani zid”. U to vreme istočnonemačka propagandna mašinerija je imala još jednu Honekerovu mantru: „Podela Nemačke je istorijska sudbina, koja se ničim ne može izmeniti, a ujedinjenje Nemačke je nemoguće kao što je nemoguće sjediniti vodu i vatru”.
Perestrojku, a osobito glasnost, u Istočnoj Nemačkoj niko nije pominjao. Neslaganja sa Moskvom su se skrivala od javnosti. Čak je nemačko izdanje poznatog ruskog časopisa „Sputnjik” bilo zabranjeno za distribuciju zbog jednog kritičkog teksta o odnosima između Moskve i Berlina. Meni je tada Ginter Šabovski, član Politbiroa vladajuće Jedinstvene socijalističke partije Nemačke i prvi partijski sekretar (Istočnog) Berlina, u jednom intervjuu govorio da NDR po stalnom rastu proizvodnje prednjači u Istočnoj Evropi, da ima plansku privredu zasnovanu na naučnoj osnovi i da svi ostali nastoje, sa perestrojkom, da ostvare ono što je ona već postigla. Nisam bio siguran da je Šabovski verovao u ono što mi je govorio, ali mi je bilo jasno zašto je baš on u Politbirou bio odgovoran za propagandu.
Građani NDR, koji su tog leta odlazili na odmor u Čehoslovačku i Mađarsku, počeli su da beže na Zapad, uz prećutnu saglasnost čehoslovačkih i mađarskih vlasti. Od jula do novembra prebeglo je – „glasalo nogama” – oko pola miliona ljudi. Bio je to uvod u pad Berlinskog zida i krah NDR. Vlasti su početkom jula saopštile da se ukida naredba o pucanju na begunce preko međunemačke granice. Time su otkrile ono što su dotle negirale: da je takva naredba postojala i da je na Berlinskom zidu ubijeno oko dvesta ljudi pri pokušaju bekstva.
Begunci su stvorili praktične probleme kod kuće: škole su ostale bez nekih nastavnika, fabrike bez radnika. Ljudi su počeli da demonstriraju da bi, izlivajući nezadovoljstvo, zatražili i mnogo više od istine o egzodusu. A kako se Honeker u jednoj svojoj nespretnoj izjavi pozvao na volju naroda, gnevni demonstranti su skandirali: „Mi smo narod”. Počelo je u Lajpcigu 25. septembra u Crkvi svetog Nikole. Svakog ponedeljka sam odlazio u Lajpcig, gde sam, među parolama građanskog pokreta „Novog foruma”, na kojima su zahtevani demokratizacija, politički pluralizam i sloboda mišljenja, jednog ponedeljka video i prvu parolu u prilog ujedinjenju: „Mi smo jedan narod”.
Nedeljama se demonstriralo po svim većim gradovima širom Istočne Nemačke. Gorbačov je 7. oktobra došao u Berlin na proslavu 40. godišnjice postojanja NDR. Rekao je da se o stanju u NDR neće odlučivati u Moskvi, nego u Berlinu, ali mu je masa dobacivala: „Gorbi, spasi nas!” Kad je otišao, policija je surovo ugušila demonstracije i čak osvetnički gonila raspršene demonstrante kilometrima daleko. Honeker je 18. oktobra podneo ostavku. Novi šef države i partije postao je Egon Krenc. Usledila je, 7. novembra, najpre ostavka premijera Vilija Štofa, a potom i kolektivna ostavka starog Politbiroa. Drama se do te mere zgusnula da je – kako to u teatru obično biva – pištolj koji je visio na zidu morao da opali u završnom činu.
„Opalio” je 9. novembra na konferenciji za novinare Gintera Šabovskog. Sedeo sam pored Ditera Šulca iz ZDF. Bili smo „stari drugovi po oružju” – kako smo se, u šali, među sobom nazivali mi dugogodišnji dopisnici iz Kine. Šulc je čuo da novo rukovodstvo treba da donese važnu odluku o liberalizaciji režima na granici. Šabovski je govorio dosta uvijeno o toj liberalizaciji, tako da ga nisam razumeo. Nije želeo da odgovara na pitanja. Pokupio je svoje papire i žurno izašao.
– Šta je rekao Šabovski? – pitao sam Šulca.
– Ne znam.
– Pa nemački ti je maternji jezik.
– Tako je, ali ne znam šta je čovek rekao.
Nekako smo, konsultujući kolege iz prvog reda, ustanovili da je Šabovski rekao da će građani NDR od sutra, 10. novembra, moći da podnose molbe za izlazne vize za SR Nemačku.
Dok sam išao prema garderobi da uzmem mantil, na mene je naleteo kamerman iz televizije ARD. Znao sam ga sa demonstracija kao veliko svrdlo. Stalno je jurio, ali po pravilu uvek stizao na najzanimljivija mesta. Pitao sam ga kud žuri. „Zid, Zid, idi na Zid”, prošištao je i nestao poput metka. Imao je, znači, poverljivu informaciju – ili možda čak redakcijski nalog – gde da bude s kamerom.
Kad sam stigao na „Čekpoint Čarli”, glavni granični prelaz na Berlinskom zidu, već je bio pao mrak. Kolone ljudi su hitale prema Zidu, a ispred rampe se tiskala grupa bučnih mladića. Komandir pogranične straže, kapetan koga sam viđao prilikom ranijih čestih prelazaka iz jednog dela grada u drugi (i koga sam, premda je uvek „trenirao strogoću”, više upamtio po tome što je moje prezime izgovarao čisto, praveći razliku između Č i Ć), stajao je kao oduzet. A njegovi momci, sa kalašnjikovima preko grudi, bespomoćno su zurili u nadolazeću masu.
– Šta se događa, kapetane?
– Nemam nikakvih naređenja.
Taj mladi stasiti Prus, obično besprekorno vojnički utegnut, samouveren i ledeno služben, sad je delovao srozano i izgubljeno. Po čelu su mu izbijale graške znoja. A kad je progovorio, kao da se požalio. Nije imao naređenje ni da silom zaustavi, a ni da propušta, grupe drskih mladih ljudi, koji su naprosto provaljivali preko rampe, a neki od njih uskoro počeli i da se penju na Zid. Na drugoj, zapadnoj, strani gomila je takođe rasla i dva ljudska talasa su se spojila uz prkosnu ciku i oduševljenje. Grlili su se ljudi koji se među sobom dotle nisu ni poznavali. Zapadnjaci su bili brži u svečanom obeležavanju čina pred kamerama: stizali su s pivom i šampanjcem.
Pruski kapetan je morao misliti da su njegovi nadređeni zakazali, ali to nije smeo ni da kaže ni da pokaže. Tako nisam tada, ali ni kasnije, saznao ko je naredio da se Berlinski zid otvori i kako je događaj od takvog kapitalnog istorijskog i političkog značaja protekao bez oružanog sukoba i bez ijedne kapi prolivene krvi. Nikad nisam saznao ni šta su pre toga bili dogovorili Kol i Gorbačov. Ali sam u jedno duboko uveren: da je scenario zapadnonemačke obaveštajne službe BND morao da bude pedantno napisan i besprekorno sproveden u delo. „Moju” odbeglu istinu sa lica mesta jednog dana će otkriti neki marljivi istoričar u tišini arhiva. Sumnjam da ću to doživeti.
Nema komentara:
Objavi komentar